слажеш речи, помераш младо дрвеће
у некакав ред разумљив твом оку
тако нехајно као што у сан мој
улазиш као у свој врт
где те свака травка с радошћу
дочекује и сунце ти на раме силази,
И корак ти је лак и нечујан,
као да си и сама од сна саткана,
из ноћи у ноћ тако са морем
снагу премераваш, умирујеш га
речима и у послушну птицу претвараш.
Улазиш у песму као у свој дом
где је све обликовано твојом руком,
која и мојом руком узалудне
речи исписује које би да ме
од тебе одбране.