с ветром који се млад замрси у цвеће
па ти је лице као да га глади
крилом сенке лептира што у сну пролеће.
Да ли си, сестро, расла крај жала
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.
Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жила, из тамне лаве
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.
Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.
