Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.
Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.
Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.
Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?
29. децембра 1906.
Превео Миодраг Сибиновић
